7 Populizam
7.1 Teorija populizma
Populizam možemo definisati kao retorički stil koji se zasniva na principima prvog reda o tome ko bi trebalo da vlada ili upravlja nekom državom. Ovi principi prvog reda zasnivaju se na ideji da legitimna društvena moć pripada narodu a ne elitama. Za populizam je karakteristično i odsustvo principa drugog reda koji se tiču konkretnih politika i konkretnih političkih odluka. Populistički diskurs poseduje kvalitete fleksibilnosti i metamorfoze putem kojih se može adaptirati i u sebe uklopiti različite ideološke vrednosti i principi, pa tako imamo i socijalistički i konzervativni populizam, autoritarni i progresivni populizam itd.
Populistička retorika se zasniva na dve ključne ideje o tome kako državama treba upravljati. Pre svega, populisti osporavaju društveni legitimitet establišmenta, odnosno preispituju se pluralističke ideje o višestrukim izvorima moći i autoriteta unutar neke države.
Omiljene mete populista su mejnstrim mediji, izborni proces, političari, političke partije, birokrate iz javnog sektora, sudije, protesti, službe bezbednosti, lobisti, intelektualci, naučnici, interesne grupe, međunarodne organizacije, pa čak i u ustavni poredak neke zemlje.
Po svakom političkom pitanju zauzimaju jedinstven stav: elite greše, narod je u pravu. Ovaj stav rezonuje kod određenog dela građana koji su kritički orijentisani prema postojećem sistemu, građani koji vrednuju i cene demokratiju ali su razočarani učinkom političara i izabranih predstavnika.
Druga ključna ideja populizma jeste narod kao vrhovni izvor legitimiteta i političkog i moralnog autoriteta u demokratskim društvima. Glas običnih građana (tihe većine, zaboravljenih ljudi) promoviše se kao jedini, istinski glas i smernica demokratskog upravljanja, čak i kada je taj glas u sukobu sa činjenicama, naukom i drugim oblicima ekspertskog suda.
Kolektivna volja naroda (Većina naroda misli…, Narod želi…) posmatra se kao jedinstvena, homogena i autentična celina i neupitno moralno ispravna.
Samim tim, primarni cilj populističke retorike jeste suzbijanje i smanjivanje poverenja građana u svoje izabrane predstavnike (parlament, vladu, predsednika). Kod populističkih partija tanka je nit između kritike i podrivanja sistema predstavničke demokratije, jer u mnogim slučajevima dolaska populista na vlast dolazi do otvaranja vrata za autoritarne politike uobličene u liku snažnog lidera.
Najveći broj populističkih partija pokazuje i autoritarne tendencije. Autoritarizam se može definisati kao klaster vrednosti koje daju prioritet kolektivnoj bezbednosti grupe na uštrb liberalne autonomije individue.
Među autoritarne vrednosti spadaju:
Značaj sigurnosti ili bezbednosti u odnosu na rizike društvene nestabilnosti.
Vrednost konformiteta u cilju očuvanja konvencionalnih tradicija i čuvanja našeg načina života.
Potreba za lojalnošću prema snažnim liderima koji štite grupu i njene običaje.
Građani kod kojih pronalazimo prisustvo ovih vrednosti predstavljaju potencijalne glasače partija i lidera koji obećavaju obnovu nacionalne suverenosti i moći, zaustavljanje imigracije i multikulturnog diverziteta, kao i zaštitu tradicionalnih religijskih i konvencionalnih moralnih vrednosti.
U kombinaciji sa autoritarnim vrednostima, populizam ima dve principijelne mete svojih napada. Prva meta su unutrašnji neprijatelji, odnosno intelektualna, kulturna i politička elita, a drugu čine spoljašnji neprijatelji koji žele na naude državi i narodu i stoga je potrebna čvrsta ruka koja će zaštiti narod. Ovakva populistička retorika dovodi do rasta anksioznosti, smanjenja tolerancije i degradiranja društvenog poverenja.
Ukoliko je svet pun bandi, kriminalaca, fanatika, kriminalnih kartela, muslimanskih terorista i nelegalnih migranata, ukoliko je liberalna demokratija pokvarena, onda je logično da nam trebaju visoki zidovi i snažni lideri da zaštite naciju i nas same (Norris & Inglehart, 2019)
Važno je napomenuti da postoje i istraživanja koja pokušavaju da utvrde da li postoje pozitivni aspekti populizma. Jedan pravac istraživanja ponekad se naziva ideja o pijanom gostu (Huber & Schimpf, 2016), odnosno o populizmu kao korektivnom faktoru liberalne demokratije. Argumentacija se zasniva na tezi da populizam ohrabruje sve grupe u političkoj areni da osmisle inovativnije forme političke participacije, ohrabruje šire društvene debate o kosmopolitskim liberalnim elitama. Neosporno je da liberalne demokratije imaju mnoge mane i populistički pokreti mogu podstaći druge, umerenije reformske pokrete u cilju smanjenja političke korupcije, osnaživanja političke participacije i uspostavljanje višeg nivoa političke organizacije. Populističke partije mogu potencijalno mobilisati “zaboravljene građane” i apstinente i time ih uključiti u politički proces.
Sa druge strane, negativne posledice populizma se pre svega odnose na na smanjivanje poverenja i društvene tolerancije, kao i urušavanje vrednosti slobode govora . Takođe, populisti, naročito kada su u poziciji vlasti, mogu degradirati demokratske institucije i dovesti do smanjenog vrednovanja demokratije i demokratskih procesa u nekom društvu. Međutim, debate i dalje traju oko poslednje posledice jer zaista još uvek nije jasno da li je smanjeno vrednovanje demokratije (koje nije previše izraženo kao što smo videli u ranijim poglavljima) predstavlja uzrok ili posledicu populizma.
7.2 Uspon populizma
U poslednjih pedeset godina, procenat glasova koje populisti dobijaju na teritoriji Evrope se udvostručio,a broj mandata utrostručio. Populizam je pronašao svoj put i u najbogatijim i najegalitarnijim evropskim društvima, poput Norveške, Danske i Austrije. Ništa manje je uspešan i u mladim demokratijama poput Grčke, Bugarske, Mađarske ili Slovenije.
Levi ili progresivni populizam je manje zastupljen u Evropi ali je prisutan u Španiji, Grčkoj, Nemačkoj, Holandiji i Italiji.
Objašnjenje uspona populističkih pokreta, partija i lidera nije potpuno ukoliko se fokusiramo samo na jedan izborni ciklus, jednog lidera (npr. Donald Tramp) ili razvoj jednog političkog pokreta. Objašnjenje ovih događaja ne može pružiti odgovor na pitanje razvoja i postepenog uspona populizma na teritoriji gotovo čitave Evrope. Potrebna je teorija populizma koja bi objasnili najširi mogući raspon različitih slučajeva i događaja.
U knjizi Kulturna reakcija - Tramp, Bregzit i autoritarni populizam (Norris & Inglehart, 2019) formulisana je sistematična teorija populizma i istovremeno testirana na vremenskim serijama podataka o partijama i izbornim rezultatima u poslednjih 50 godina.
U najkraćoj mogućoj verziji, proces razvoja populizma koji opisuje ova teorija može se opisati u sedam koraka.
Dugoročne društvene promene koje su izmenile životne uslove i bezbednost višestrukih generacija i njihovo životno iskustvo u formativnom životnom dobu.
Uticaj ovih promena na tihu revoluciju kulturnih vrednosti.
Konzervativna reakcija i autoritarni refleks kao posledica ovog uticaja.
Srednjoročni ekonomski uslovi i ubrzan uspon društvenih različitosti koje ubrzavaju ovu reakciju.
Konzervativna reakcija kao motor biračke podrške autoritarno-populističkim partijama i liderima.
Transfer podrške u osvojene mandate i položaje u različitim granama vlasti.
Šire posledice ovog fenomena po stabilnost demokratija hibridnih režima, razvoj partijskog takmičenja i građanske kulture.
Dugoročne društvene promene o kojima je reč smo već pominjali, a među najvažnije spadaju:
Rast prosperiteta
Uspon visokog obrazovanja
Egalitarnije rodne uloge
Urbanizacija
Ovi procesi dovode do tihe revolucije društveno liberalnih i postmaterijalističkih vrednosti. Ova revolucija je započeta šezdesetih godina prošlog veka i nastavlja se i danas u različitim društvima. Ono što ćemo kasnije pokazati jeste da je suština ove tihe revolucije zapravo u njenoj međugeneracijskoj prirodi.
Konzervativne vrednosti su snažno prisutne kod međuratne generacije (rođeni najkasnije 1945.), građana koji nemaju visoko obrazovanje, radničke klase, belih Evropljana, religioznih građana, muškaraca i stanovnika ruralnih oblasti.
Za pripadnike ovih grupa može se reći da su otuđeni u procesu tihe revolucije i da je politički svet u kojem su proveli svoju socijalizaciju nestao, tj. zamenjen je drugačijim pogledima na svet.
Međuratna generacija belih muškaraca koji nemaju visoko obrazovanje je do pre 30 godina bila politički i socijalno dominantna grupa u zapadnim kulturama, dolazi do tačke u kojoj njihova moć i privilegije rapidno opadaju. U političkom smislu, kod ovakvih međugeneracijskih promena, mogući je nekoliko različitih tipskih reakcija starije generacije.
Tišina. Samocenzura u strahu od društvene izolacije ili izopštavanja.
Adaptacija. Postepeno prihvatanje dela liberalnih vrednosti.
Povlačenje. Bekstvo u eho komore i interakcija sa grupama sa kojima dele iste vrednosti, pri čemu se izbegava društveni sukob i međusobno neslaganje.
Međutim, kod jednog dela pripadnika ove generacije razvio se autoritarni refleks. Reč je o defanzivnoj reakciji u konzervativnim grupama koje se osećaju ugroženo od strane brzih procesa ekonomske, socijalne i kulturne promene i koje odlučno odbacuju nekonvencionalne društvene i moralne norme i traže bezbednost unutar kolektivnih zajednica pod liderstvom snažnih lidera koji se ne plaše da brane tradicionalne vrednosti i verovanja, niti se trude da budu politički korektni.
Ključni zadatak empirijskih istraživanja jeste utvrđivanje tačke preloma, odnosno generacijskih granica kada se javlja ovaj tip reakcije, odnosno refleksa. Nakon te tačke preloma, pomenute društvene grupe predstavljaju potencijalne birače, simpatizere i aktiviste populističkih pokreta i partija.
7.3 Tiha revolucija
Kao što smo rekli, tiha revolucija se odnosi na postepeno širenje liberalnih društvenih vrednosti u savremenim razvijenim društvima. Taj proces je započet kontrakulturnom revolucijom šezdesetih godina prošlog veka da bi se kasnije tiho, odnosno bez velikih društvenih sukoba, nastavio i ogleda se u veoma postepenom prihvatanju i normalizaciji liberalnih društvenih vrednosti.
Početkom 21. veka u zapadnim zemljama prvi put dolazimo do tačke da preko 50% građana prihvata liberalne društvene vrednosti, što prikazuje Tabela 7.1.
| Društvene liberalne vrednosti | Procenat podrške |
|---|---|
| Abortus, homoseksualnost i razvod su prihvatljivi | 62 |
| Post-materijalističke vrednosti | 61 |
| Verujem osobama druge nacionalnosti | 51 |
| Spreman sam da potpišem peticiju | 51 |
| Ne preferiraju snažnog lidera čiju moć ne ograničava parlament | 51 |
| Zaštita životne sredine ima veći prioritet od ekonomskog rasta | 51 |
| Kada poslova ima malo, muškarci ne bi trebalo da imaju veći prioritet u zapošljavanju od žena | 49 |
Dinamiku prihvatanja nekih liberalnih pogleda na svet prikazuje Slika 7.1. Reč je o promenama u prihvatanju nekih liberalnih stavova u SAD u periodu od 2001. do 2017. godine.
Možemo primetiti da svi liberalni stavovi beleže rast u pomenutom periodu, a da jedino poligamija, kloniranje ljudi, samoubistvo, tinejdžerski seks nisu oko ili preko 50% podrške.
Ova promena u prihvatanju liberalnih vrednosti može se bolje razumeti ukoliko pogledamo razlike u prihvatanju ovih vrednosti između različitih generacija. U društvenim istraživanjima najviše je zastupljena podela na sledeće generacijske kohorte:
Međuratna generacija: rođeni između 1900. i 1945.
Bejbi bumeri: rođeni između 1946. i 1964.
Generacija X: rođeni između 1965. i 1979.
Milenijalci: rođeni između 1980. i 1996.
Slika 7.2 prikayuje procente samo-identifikacije pripadnika različitih generacija kao liberala ili konzervativaca. Tačnije, na vertikalnoj osi je prikazana razlika između procentualnog učešća konzervativaca i liberala (u korist konzervativaca). Kao što možemo videti, u prethodnih 20 godina su male promene unutar generacijskih grupa, ali velike razlike među samim grupama gde je svaka naredna generacija manje konzervativna, završno sa milenijalcima kod kojih je taj odnos uravnotežen.
U prethodnom odeljku pomenuli smo tačku preloma (Slika 7.3). Za ispitanike Evropskih država izračunat je prosečan standardizovani skor liberalnih i autoritarnih vrednosti za svaku generaciju (podaci obuhvataju period od 2001. do 2018.). Uočljiv je međugeneracijski rast liberalnih i pad autoritarnih vrednosti. Tačka u kojoj se trendovi preokreću i gde prosek liberalnih vrednosti biva veći u odnosu na autoritarne možemo nazvati tačkom preloma.
Međutim, ova tačka preloma na nivou proseka Evropskih država nije univerzalna i pošto suštinski zavisi od društvenih procesa o kojima smo ranije govorili, može biti locirana u različitim generacijama.
Slika 7.4 prikazuje različite tačke preloma u Evropskim državama.
