2 Izbori – Politička Analiza

2.1 Tipovi izbora

U demokratskim režimima, izbori su glavni mehanizam putem kojeg građani mogu izraziti svoje preferencije o tome kako bi trebalo upravljati državom. Najčešće kada govorimo o izborima mislimo na parlamentarne izbore, odnosno izbore za najviše zakonodavno telo neke države (Narodna skupština, Senat, Kongres, Parlament, Narodno veće). Institucija koja donosi i propisuje zakone suštinski ima najveći uticaj na to kako različite društvene institucije funkcionišu. Pored zakonodavne funkcije, parlamenti su najčešće ti koji posredno ili neposredno biraju i kontrolišu izvršnu vlast, pa građani često kada ocenjuju ishode parlamentarnih izbora zapravo se više fokusiraju na sastav i rad vlade, a ne isključivo na sastav parlamenta (Blais et al., 2021).

Sa druge strane, u različitim državama imamo i različite izbore za takozvanog “šefa države” odnosno Predsednika države. U komparativnim analizama predsednički izbori nisu toliko zastupljeni jer neke države ne biraju svog predsednika direktno na izborima već posredno (unutar parlamenta). Takođe, predsedničke funkcije imaju različitu važnost u različitim sistemima, od diplomatsko-protokolarne funkcije do funkcije izvršne vlasti. Pored toga, predsednički izbori ne postoje u monarhijama.

Zbog toga ćemo u narednim odeljcima pojam izbora upotrebljavati sinonimno sa terminom parlamentarni izbori.

Međutim, nisu svi parlamentarni izbori jednaki. U srži institucije izbora leže egzaktna pravila putem kojih se preferencije građana prevode u broj mandata ili broj poslanika u zakonodavnom telu. Takođe, forma “izbornog listića” i način na koji se uopšte daje glas (i kome) regulisan je posebnim skupom pravila. Zajedno oni čine izborni sistem.

Najvažnija razlika između izbornih sistema jeste razlika između proporcionalnih i većinskih. Postoje i specifičnije razlike koje klasifikuju sisteme na veći broj kategorija. Svrha ovih klasifikacija jeste utvrđivanje uzročne veze između izbornih pravila i ishoda izbora kao što su snaga pobednika u mandatima, broj i veličina opozicionih parlamentarnih grupa, frakcionalizacija parlamenta, nestanak starih i nastanak novih partija, itd.

Izbori se razlikuju i po tome koliko su neizvesni. Neizvesnost izbora se često može posmatrati kao indikator njihove važnosti. Ukoliko anketna istraživanja predviđaju neizvesnu izbornu trku to može pružiti dodatnu motivaciju apstinentima da se zainteresuju za izborni proces.

Predviđanja izbornog rezultata u tesnoj su vezi sa istraživanjima javnog mnjenja koja se odnose na izborno ponašanje građana (o čemu će više biti reči u kasnijim poglavljima). Izborne ankete su ujedno i jedna od najstarijih anketnih istraživanja i redovno ih sprovode akademske institucije, agencije za istraživanje javnog mnjenja, marketinške agencije i medijske kuće.

Novija istraživanja tvrde da klasične (telefonske, lice-u-lice ili online) ankete više ne daju pouzdane informacije o mogućem izbornom rezultatu (Zhou et al., 2021). Jedna od najpoznatijih pogrešnih procena većine predizbornih anketa jeste neočekivana pobeda Donalda Trampa na Predsedničkim izborima 2016. godine [Doduše, prema nekim svedočenjima bila je neočekivana i za neke članove Trampovog izbornog štaba]. Postoji nekoliko razloga za smanjenu relevantnost ovih anketa.

Smanjuje se stopa odgovora (response rate) na tradicionalne ankete i sve manji broj ljudi pristaje da daje političke odgovore. Mali procenat onih koji odgovaraju na ankete (koji se kreće od 5% do 25%) nisu reprezentativni za celokupno biračko telo.
Uzorci korišćeni u ovakvim istraživanjima ponderišu se ¹ tako da budu reprezentativni za opštu punoletnu populaciju. Međutim, biračko telo u savremenim demokratijama nije ekvivalentno opštoj populaciji (npr. značajno je starije) i samim tim iskrivljeni uzorak se dodatno iskrivljuje i ne predstavlja verno biračko telo. Pretpostavlja se da je ovo bio glavni uzrok pogrešnih procena Trampovog biračkog tela jer su “beli birači nižeg stepena obrazovanja” bili nedovoljno zastupljeni u finalnim uzorcima.

¹ Ponderisanje je metodološki proces korekcije uzorka na osnovu njegovog odstupanja od targetirane populacije. Najprostije rečeno, ako u našem uzorku imamo 5% visoko obrazovanih ispitanika, a u opštoj populaciji je njihov udeo npr. 15%, onda se ponderisani uzorak konstruiše tako da se odgovor jednog visokoobrazovanog ispitanika “računa” kao 3 odgovora.

Postoje obrabrujući pokušaji da se do izbornih predviđanja dođe na osnovu ponašanja građana u online komunikaciji na društvenih mrežama. Iako korisnici društvenih mreža poput Twitter-a nisu reprezentativni uzorak biračkog tela, način na koji oni odstupaju od prosečnog birača je dosta predvidiviji od tradicionalnih uzoraka. Na taj način, analizom interakcija na Tviteru uz upotrebu AI algoritama (mašinskog učenja) jedna grupa istraživača uspela je da bolje predvidi ishode izbora u Argentini u odnosu na tradicionalne predizborne ankete (Zhou et al., 2021).

2.2 Izbori u autoritarnim sistemima

Izbori se takođe održavaju i u autoritarnim i hibridnim političkim sistemima. Postoji tendencija da se izborima u takvim državama ne pridaje veliki značaj zbog male verovatnoće da će opozicioni kandidati napraviti značajan rezultat, ali dok god postoji mogućnost slobodnog kandidovanja na izborima, izborna kampanja može dati veću vidljivost opozicionim liderima i partijama, što je posebno važno u onim sistemima u kojima postoji autoritarni kult ličnosti vođe i smanjena opšta vidljivost opozicije.

Može se reći i da autokrate “vole” izbore u okolnostima u kojima imaju dominatnu poziciju i sve poluge političke moći pod kontrolom. Jačina ili veličina izborne pobede koristi se kao signal snage i popularnosti vladara. Međutim, kada su izbori u fokusu javnosti to stavlja u fokus i predstavnike opizicije što ponekad dovede da ličnosti do tada nepoznate javnosti postanu nacionalno prepoznatljive. Na primer, 1989. godine u Poljskoj je Komunistička partija organizovala izbore u poprilično ne-fer uslovima i sa dominantnom pozicijom ali izborna kampanja omogućila da se nacionalno afirmiše do tada politički autsajder Leh Valesa koji će par godina kasnije postati i prvi demokratski izabrani predsednik Poljske.

Povećana vidljivost opozicionih kandidata primetna je i kada se gledaju trendovi Google pretrage. Iako autokrate uživaju veću pažnju javnosti, opozicioni kandidati dobijaju na popularnosti ukoliko se takmiče na izborima toliko da u proseku imaju onoliko vidljivosti kao i autokrate pre izbora (Slika 2.1).

Slika 2.1: Google Trends - Trend vrednost za autokrate i opozicione kandidate u odnosu na period pre i posle izbora

Neki autori (Cunha et al., 2022) smatraju da je ovakva poećana vidljivost autokrata razlog zašto neki od njih čak i kada imaju ubedljivu podršku birača (poput Vladimira Putina u Rusiji) pribegavaju cenzuri i sprečavanju protivnika da učestvuju u izbornoj trci.

Samim tim, iako pojedinačni izbori ne donose političku promenu, održavanje izbora u takvim režimima postepeno može dovesti do slabljenja autokratskog režima i postoji niz primera iz XX i XXI veka kada se upravo to desilo u državama Evrope, Azije i Južne Amerike (Cunha et al., 2022).

2.3 Teorije glasanja

Pomenuti problem je isuviše kompleksan u celosti u odnosu na sadržaj ovog kursa, ali možemo generalizovati postojeće istraživačke pristupe u četiri široke kategorije modela. Oni nisu međusobno isključivi u potpunosti, niti nastoje da objasne sve oblike biračkog ponašanja u svim demokratskim sistemima (teorije/modeli srednjeg dometa).

Model partijske identifikacije predstavlja najkorišćeniji i najrazvijeniji model u političkim naukama. Njegov primarni cilj jeste objašnjenje biračkog ponašanja u razvijenim demokratijama. Ovaj model stavlja naglasak na političku socijalizaciju u okviru porodice i najbližeg okruženja. Krajnji ishod političke socijalizacije iz ovog ugla je prihvatanje partijske oznake i identiteta (npr. “Ja sam republikanac/demokrata/konzervativac/liberal ...”). Birači koji se identitetski povezuju sa partijom su verni i stabilni (“sigurni”) birači za te partije. Za partije je, prema ovom modelu, ključno da razviju tvrdo biračko telo ili bazu koju sačinjavaju birači koji se sa njima identifikuju i koji će dati svoj glas toj partiji bez obzira ko su kandidati i bez obzira na neke dnevno-političke teme aktuelne u datoj izbornoj kampanji.

Sociološki ili identitetski model je sličan prethodnom, ali veći naglasak stavlja na klasne i kulturne aspekte socijalizacije. Osnovna ideja ovog modela je da je biračko ponašanje determinisanom kolektivnim identitetom, pri čemu taj identitet može biti klasni, etički, rasni, regionalni, seksualni, generacijski. Na samom početku, ovaj model je bio orijentisan na društvene klase i pokušao je da biračko ponašanje objasni klasnim razlikama (npr. radnička klasa glasa za socijaliste, sitna buržoazija za konzervativce itd). Međutim, problem slabljenja klasne identifikacije je uzrokovao promenu fokus ovog modela ka kulturnim i identitetskim grupama. Ovaj model je najuspešniji za objašnjenje biračkog ponašanja manjinskih i marginalizovanih grupa, kao i partija koje nastoje da ove grupe predstavljaju. Fokus istraživanja (i prakse) nije više na utvrđivanju baze ili tvrdog biračkog tela, već na otkrivanju “ciljnih grupa” različitih političkih stranaka.

Model racionalnog izbora zasniva se na utilitarističkom pristupu izborima i glasanju gde građani pokušavaju da glasanjem na neki način optimizuju sopstvene privatne interese (koji mogu biti i interesi neke grupe) (npr. nastavnik u školi koji glasa za partiju koja obećava povećanje plata u prosveti). Ovaj model je kompatibilan sa prethodnim modelima i od njih se razlikuje po tome što ne poklanja previše pažnje socijalizaciji i identitetu birača nego njihovim objektivnim interesima i preferencijama. Pokazao se uspešnim za objašnjenje izbora u kojima dominira takozvano “glasanje o problemima” (eng. issue voting) i gde nekoliko vrlo konkretnih političkih pitanja/problema dominira izbornom kampanjom.

Model dominantne ideologije pretpostavlja da je ponašanje birača, odnosno “običnih građana” posledica medijske manipulacije i kontrole od strane društvenih grupa koje poseduju društvenu i ekonomsku moć. Koncentracija kapitala i vlasništva nad medijima omogućava kontrolu javnog mnjenja putem određivanja tema (o čemu će se govoriti), spinovanja (kako se o tome govori) i kontrole narativa o važnim društvenim pitanjima. Politička borba nije ništa drugo nego do borba političkih partija i interesnih grupa koje ih podržavaju. Ovaj model veoma malo značaja daje izborima koje građani čine i njihovoj autonomiji da donose političke odluke u skladu sa svojim vrednostima ili interesima.

Partijska identifikacija

Postoje dva koncepta partijske identifikacije u savremenim istraživanjima politike.

Identifikacija kao individualna afektivna orijentacija ka važnom grupnom objektu u njegovoj sredini.

Identifikacija kao rezultat retrospektivnih evaluacija političkih partija.

Pored pomenutih modela, veliki uspeh u objašnjenju biračkog ponašanja ima i retrospektivna teorija glasanja. Ona predstavlja opštiji teorijski konstrukt iz kojeg se može izvući svaki od četiri ranije pomenuta modela. Osnovna ideja je vrlo jednostavna: birači kažnjavaju političare za loše ishode i nagrađuju ih za dobre. Svaki građanin, bez obzira na obrazovanje, stepen zainteresovanosti za politiku i stepen poznavanja politike zna ili imaju ideju o tome kako je živeo u prethodnih 4, 8 ili 12 godina u odnosu na neke druge periode iz prošlosti. Samim tim, građani “na svojoj koži” osećaju posledice odluka vladajućih partija i političara u periodu koji prethodi izbora i u stanju su da porede kvalitet svog života u odnosu na neke prethodne periode, vlade i predsednike.

Ova teorija svoje poreklo vodi iz studije “Odgovorno biračko telo: Racionalnost na predsedničkim izborima” Voldimera Kija, koja je objavljena još 1966. godine (Key & Cummings, 1966). Glavni argument ove studije je da iako birači ne poseduju dovoljno političkog znanja da bi mogli da racionalno prosuđuju politiku, kolektivno gledano biračko telo donosi odgovorne odluke tj. izbore. Individualnom biraču nije potrebno previše informacija o politici, dovoljno je da na osnovu svoje percepcije jednostavnih ekonomskih pokazatelja (BDP, ekonomski rast, nezaposlenost, primanja, potrošačka korpa) donese odluku o tome da li je sadašnja ili prethodna administracija poboljšala ili pogoršala kvalitet njegovog života. Kada se retrospektivne odluke birača o tome kako su živeli u prethodnom periodu (koje individualno mogu biti pogrešne ili zasnovane na nekom obliku kognitivne pristrasnosti) saberu tj. agregiraju, njihova kolektivna ocena stanja je “odgovorna” odnosno oni uspevaju da kazne pogoršanja ovih pokazatelja i da nagrade to što se država nalazi na “dobrom putu”.

2.3.1 Glasanje kao navika

Koncept glasačke navike razvijen je u okviru teorija i modela koje nastoje da objasne biračko ponašanje u domenu donošenja odluke o tome da li izaći na izbore. Međutim, habitualna priroda glasanja u određenoj meri određuje i za koga će građani glasati. Jedan od faktora formiranja biračke navike jeste rana socijalizacija i iskustvo odlaska na biračko mesto, ali i iskustvo glasanja za određenu izbornu listu ili kandidata i suočavanje sa posledicama tog izbora. Zbog toga, u najvećem broju demokratskih zemalja, postoje aspekti izborne kampanje koji su posebno usmereni na “prve birače” odnosno osobe uzrasta od 18 do 23 godine, koje prvi put imaju priliku da ostvare svoje biračko pravo.

Uticaj ovih ranih procesa socijalizacije zavisi od kompetitivnosti tih prvih izbora na koje mladi građani mogu da izađu. Ukoliko je pobednik “unapred” poznat, odnosno ukoliko političko takmičenje nije izuzetno neizvesno (a u mnogim sistemima ono ne mora uvek biti), to može uticati na smanjenje benefita koje građani imaju od glasanja, naročito ukoliko su opredeljeni protiv izvesnog pobednika, odnosno izostaće utisak da su “napravili razliku” ili da njihova participacija može dovesti do vidljivih političkih promena (Rapeli et al., 2021).

U radu pod nazivom Nastanak biračke navike: inercija, resursi i rast u ranom odraslom periodu (Plutzer, 2002), autor istraživanja ispituje razvojnu hipotezu o biračkom ponašanju. Cetralna ideja ove hipoteze je da se biračko ponašanje - glasanje na izborima - razvija kao navika tokom odrastanja i političke socijalizacije. Većina savremenih istraživanja onceptualizuje biračko ponašanje, tj. izlazak na izbore kao naviku koja se formira pod uticajem različitih faktora.

Neki od najčešćih faktora koji utiču na formiranje ove navike su socioekonomski status, obrazovanje, političko znanje, indikatori uključenosti u politički život, društvene mreže, bračnost, religijska posvećenost, građanski aktivizam i mnogi drugi. Sa druge strane, faktori koji sprečavaju nastanak ove navike su troškovi glasanja: geografska mobilnost (putovanje do biračkog mesta), zdravstveni problemi, invaliditet, odgajanje dece i drugi.

U pomenutom istraživanju, razvoja hipoteza predviđa da postoje faktori koji će uticati na početno ponašanje (izlazak ili neizlazak na prve izbore nakon punoletstva) a potom i na inerciju (zadržavanje početnog ponašanja kao navike). Inercija je snažan mehanizam i predstavlja osnovu hipoteze o glasanju kao navike. U brojnim istraživanjima je potvrđeno da je najbolji prediktor biračkog ponašanja (da li će neko izaći na izbore ili ne) podatak da li je ta ista individua glasala u prethodna 2 do 3 izborna ciklusa.

Slika 2.2: {Kriva rasta verovatnoće da će individua glasati na nekim od narednih izbora. Ispitanici čiji roditelji su glasali (isprekidano) i ispitanici čiji roditelji nisu glasali (celo).

Slika 2.3: Kriva rasta verovatnoće da će individua glasati na nekim od narednih izbora. Ispitanici koji nikada nisu studirali (isprekidano) i ispitanici koji imaju zavrešne osnovne studije (celo).

Za sada, izdvojićemo dva nalaza ove studije koja su interesantna jer pružaju uvid u dinamiku razvoja biračkih navika. Slika 2.2 prikazuje kako na prvim izborima nakon sticaja biračkog prava mladi glasači čiji roditelji su glasali na prethodnim izborima imaju veću verovatnoću da će glasati od onih čiji roditelji nisu glasali. Razlike opstaju i u narednim ciklusima da bi tek nakon 4 izborna ciklusa (tj. nakon 12 godina!) došlo do relativnog izjednačavanja verovatnoće da će ispitanici glasati na izborima. To upućuje na činjenicu da je reč o nekoj vrsti socijalnog učenja gde mladi uče navike od svojih roditelja, ali dobijau i neophodne resurse, poput informacija: kako se glasa, gde se glasa, gde se informiše o političkim problemima i drugo.

Sličan uticaj ima i obrazovanje ispitanika (Slika 2.3). U ovom slučaju porede se mladi koji nikada nisu studirali i oni koji su završili osnovne studije (reč je o prvim izborima nakon završenih studija). Iako ova razlika nije drastična u inicijalnom periodu (ispitanici sa završenim fakultetom imaju nešto veću verovatnoću da će glasati), razlika je primetna i 12 godina kasnije. Ovaj rezultat se uklapa u hipotezu po kojoj studiranje dovodi do trajnog povećanja zainteresovanosti za politiku i politički život, zbog samog obrazovanja, ali i zbog iskustva studiranja (otvorenost prema različitim životnim iskustvima, umrežavanje sa različitim ljudima, vrednosti kulture dijaloga i rasprave i drugo).

2.4 Praktikum

2.4.1 Izborna volatilnost

Izbori su u fokusu istraživanja politike zbog toga što su često izvor političkih promena, ali istovremeno mogu biti odraz drugih političkih promena uslovljenih različitih društvenim faktorima (demografskim, ekonomskim, generacijskim, kulturnim). Kada su izbori imaju veliki značaj oni dovode do rekonfiguracije političke scene i do promena odnosa moći između različitih političkih aktera i društvenih grupa. .

Promena vlasti ili formiranje vlade tj. izvršne vlasti nisu jedini ishodi izbora. Promena odnosa snaga između vlasti i opozicije, promene snaga unutar opozicije i uspon novih političkih organizacija su takođe važne političke promene koje slede nakon izbora

Ako posmatramo dva susedna izborna ciklusa, tj. dva seta izbornih rezultata, možemo i kvantifikovati stepen političkih promena koji se desio između ta dva ciklusa. Šta se može promeniti od jednih izbora do narednih?

Smena političkih aktera. Nove organizacije nastaju, stare nestaju. Drugim rečima, promena izborne ponude.
Smena birača. Nove generacije birača stiču biračko pravo. Generacije najstarijih birača nestaju.
Promena biračke odluke. Individualni birači menjaju svoje preferencije i odluke.

Sva tri faktora doprinose volatilnosti odnosno kolebljivosti izbornih rezultata (Tomašević, 2018) Izborna kolebljivost računa se na osnovu razlike između izbornih rezultata izbornih lista na susednim izborima, prema sledećoj formuli:

$V_{t + 1} = \frac{\sum_{i = 1}^{n} | p_{i, t + 1} - p_{i, t} |}{\sum_{i = 1}^{n} p_{i, t + 1} + \sum_{i = 1}^{n} p_{i, t}}$

U ovom obliku indeks izborne kolebljivosti predstavlja razliku u postignutim rezultatima svih relevantnih partija (pri čemu je $n$ broj svih relevantnih partija) i sumu svih postignutih rezultata svih partija u oba izborna perioda. Minimalna vrednost ovako definisanog indeksa je 0 (ili 0%) i do nje dolazi kada je svaka partija ostvarila identičan rezultat na susednim izborima. Maksimalna vrednost indeksa je 1 (ili 100%) i do njega dolazi kada dođe do potpunog obrta u distribuciji glasova između dva izborna perioda, odnosno kada partije koje su imale najslabiji rezultat u prvom periodu, u sledećem postignu najbolji rezultat i obrnuto.

Na osnovu dosadašnjih istraživanja, kao referentne tačke za interpretaciju izdvojile su se sledeće vrednosti, odnosno rasponi vrednosti.

$\leq 5 %$ – izborna kolebljivost statičnih “zamrznutih” političkih sistema
Između $5 %$ i $20 %$ – izborna kolebljivost konsolidovanih demokratija Zapadne Evrope i drugih “zapadnih” država poput Australije ili Kanade
Između $20 %$ i $40 %$ — Uobičajena izborna kolebljivost nekonsolidovanih mladih demokratija, odnosno većine postkomunističkih društava Evrope i demokratskih sistema Afrike, Azije i Južne Amerike.
$> 40 %$ — Neuobičajeno visoka izborna kolebljivost. U dužem roku predstavlja indikator nekonsolidovanosti i izražene nestabilnosti partijskog sistema, kao i indikator nepostojanja trajnijih partijskih identiteta i privrženosti unutar biračkog tela. U kraćem roku, odnosno u izolovanim slučajevima može biti indikator političkih potresa, kriza i skandala, kao i “eksplozivne” pojave novih političkih aktera.

Izborna volatilnost u Srbiji i UK
Država	Srbija	Srbija	Srbija	Srbija	Srbija	UK	UK	UK	UK	UK
Godina	2003	2007	2008	2012	2014	2001	2005	2010	2015	2017
Volatilnost	30.5%	22.2%	8.5%	17.5%	27.8%	5.6%	6.3%	7.3%	17.7%	15.6%

2.4.2 Volatilnost i mladi birači

Kao što smo napomenuli jedan od mogućih izvora volatilnosti jesu novi birači odnosno birački koji prvi put stiču ili koriste svoje biračko pravo u nekom izbornom ciklusu.

U jednom novijem istraživanju (Rekker, 2022), autori su analizirali doprinos mladih birača (ispod 25 godina) uspehu različitih partija, kao i njihov doprinos rastu volatilnosti. Kroz prethodna istraživanja, jasno je ustanovljeno da se obrasci glasanja razlikuju među konkretnim generacijama, ali i da pripadnici svake generacije vremenom (starenjem) menjanju svoje biračke navike. Na primer, od kraja šezdesetih godina poznato je da su lojalnost birača povećava sa godinama. Samim tim, može se pretpostaviti da je svaki iznenađujući rast rezultata neke (nove) partije, pre svega posledica njene sposobnosti da privuče nove i mlade birače.

Mladi su manje lojalni, ali se novije generacije (milenijalci i generacija Z) u manjoj meri i identifikuju sa političkim partijama i manje je verovatno da će zasnivati svoje odluke na dugoročnim faktorima poput društveno-ekonomskih karakteristika ili ideologije.

Na osnovu ovih zapažanja i rezultata analize izbornih odluka glasača različitog uzrasta, Rekker (2022) su zaklučili da su mladi birači “najvolatilniji” i da određene političke partije na izborima uspevaju da privole disproporcionalno mladih birača (). Vrlo često upravo te partije pobeđuju na takvim izborima.

Slika 2.4: Razlike između učinka partije god starijih birača (cela linija) i mladih birača (isprekidano)

Razlike između disproporcionalne dobiti kod mladih birača za stare i nove partije levice, centra i desnices